Šljive i Izabela u teglici: dva prefina recepta za mazanje na kruh

Ako mi je nešto sinonim za pekmez onda su to šljive. Odrasla sam na pekmezu od šljiva, onom tamnom, tamnom, skoro crnom. S njim smo obavezno mazali kruh, baškotine, kekse, ponekad smo ga jeli na žlicu i naravno s palačinkama. Iako, moram vam priznati da nisam još skroz načisto sa sobom kakve su mi palačinke draže, s pekmezom ili s Linom.

Kome treba šećer?

No, vratimo se mi na temu – kad sam počela kuhati, prva zimnica koju sam poželjela napraviti bio je upravo pekmez/džem od šljiva. Držala sam se tada provjerenih informacija i kuhala ga sa šećerom (evo i recepta tu). Baš kao i sve drugo voće. Napredovala sam u međuvremenu i šećer izbacila iz svega u čemu nije nužno potreban, u kolačima ipak ponekad jest, ali u pekmezu od šljiva za njim nema nikakve potrebe.

Ne bojte se prskanja i čišćenja pećnice, to su bablje priče, ova metoda je puno čišća nego klasično kuhanje. [Snimila: Andrea Cukrov]

Šljive su slatke same po sebi i dugim ukuhavanjem njihov okus se koncentrira u onaj predivni crni namaz koji toliko volimo.

Dokazano najbolji

Kada pripremate pekmez na ovaj način možete se i poigrati dodavanjem alkohola i začina šljivama, ali nakon puno eksperimentiranja došla sam do zaključka da mi je najbolji samo od šljiva. Više ga ne pravim ni na koji drugi način, a koliko je dobar nek’ vam potvrdi činjenica da je moja jedinica jučer pojela cijelu jednu teglicu.

Sama.

Žličicom.

To dijete je inače najzahtjevnija osoba za hranjenje koju poznajem (nije na mene u svakom slučaju).

Zanemarena, a tako ukusna i mirisna

A sad ono drugo. Mirisno. Rustikalno. Mmmmm. Jako fino.

Jedna od pozitivnih strana vikenda (osim svih onih očitih) je činjenica da možeš sjesti i doručkovati k'o čovjek. Polako i u miru, a zatim još satima lagano ispijati kavu. Sve to naravno u pidžami, nepočešljan i bez pritiska da se nekud mora ići.

Tako sam ove jeseni jedno jutro započela dan uz pravi slatki doručak - tostirani kruh, maslac i džem. Naravno i uz šalicu crne kave.
Rasteglo se to sve skupa na nekoliko sati pa sada, umjesto da kuham ručak, dijelim s vama i recept za ovaj divni rustični namaz od grožđa Izabela.

Ova sorta grožđa izrazito je otporna na bolesti vinove loze te je nije potrebno tretirati pesticidima, što je čini u konačnici odličnim izborom. [Snimila: Andrea Cukrov]

Zapravo, poznavatelji tradicionalne dalmatinske kuhinje, mogli bi odmah u ovome prepoznati drevni varenik (gusti bezalkoholni umak dobiven iskuhavanjem mošta), kojise tradicionalno koristio kao svojevrstan univerzalni začin u slanim i slatkim jelima. I biti ćete u pravu, ovaj namaz napravila sam upravo s tom idejom, no kako sam koristila Izabelu, te ponešto prilagodila postupak kućnim uvjetima, zaključila sam da je on ipak namaz. Uostalom, varenik se pravi od dalmatinskih sorti crnog grožđa, a ne od Izabele.

Vrijedi probati

Izabela je ukusna, ali čini mi se pošteno zanemarena u kulinarstvu, šteta, jer od ovako mirisnog i slatkog voća se svašta finog može napraviti.
Kad kažem svašta fino prvenstveno mislim na ovaj rustični namaz. Doduše za ovaj namaz ćete se morati potruditi malo više nego za ovaj moj pekmez od šljiva, ali i dalje je procedura poprilično jednostavna.

Osim što ga možete mazati na kruh za doručak, možete ga dodavati u manjoj količini drugim džemovima (onima od bobičastog voća) kako bi ih brže zgusnuli. Ovaj žele možete dodavati i u razne mesne umake ili ga posluživati uz sirne plate. Odličan će biti i u dizanim tijestima, fritulama ili biskvitnim kolačima. Jednostavno ovaj namaz je zakon.