ZAGREB - Kad se koncem 80-ih pojavio s “Beetlejuiceom” i prvim (doista sjajnim) “Batmanom”, Tim Burton se strelovito uvrstio među postmodernističke filmofilske heroje.
Povratak u mainstream
Nakon Hollywooda 80-ih, koji je bio izrazito testosteronski i muški, u holivudskoj srednjoj struji pojavio se s Burtonom konačno redatelj koji je pravio filmove o neprilagođenim, obilježenim čudacima. Burton je bio u dobrom smislu “frik”: bio je drukčiji, pomodan, ali opet i svoj. No, postmodernisti 80-ih poslovično teško stare - pa ni Burtonu nije bilo lako ostarjeti s dostojanstvom. Nakon “Ed Wooda” (1994) od briljantnog vunderkinda pretvarao se u srednjovječnog filmaša čiji radovi ljude sve manje zanimaju.
Takvu sudbinu sigurno neće doživjeti “Alisa u zemlji čudesa”. Ovu slobodnu adaptaciju proze Lewisa Carrolla Burton je načinio za Disney, s budžetom od 150 milijuna dolara. “Alisa” je u neku ruku Burtonov povratak u srce srednje struje. To srce Burton je jednom davno “Batmanom” reformirao iz temelja. A oni koji su očekivali da će to učiniti opet, ovaj će put biti pomalo razočarani. Glavnina likova u filmu preuzeta je iz Carrollovog nastavka “Alice u ogledalu” , a temeljni zaplet filma praktički je izmišljen i više nalikuje na “Narniju”“ i C. S. Lewisa nego na Carrolla.
Šarena a siva
Film zaista šašavo izgleda i odaje svaku potrošenu lipu. Nezgoda je u tome što je ta luda, maštalačka likovnost u potpunom neskladu s birokratski predvidivim scenarijem adaptacije. Carrollova nonsens proza nije laka za adaptiranje, ali od Burtona ipak očekujemo više od otrcanih “budi-što-jesi” klišeja. Puno je više kerolovskog, nesputanog duha bilo u njegovim “pravim” filmovima - poput “Beetlejuicea” i “Big Fish” - nego u šarenoj, a opet sivoj “Alisi”.