Papričica iz pakla

Nekad sam stvarno naivna. Prije nekih tjedan, dva, došla sam doma prilično kasno, mrtva-gladna, a užasno mi se jela neka pašta. Iskopala sam u frižideru žminjsku skutu, i ona mi se užasno jela. No, kombinacija pašte i skute činila se prebijela i predosadna. Trebalo je to nečime oplemeniti. I tada sam perifernim vidom ugledala crvenu hrpicu habanero papričica, porijeklom iz Ugande, koje sam bez nekog posebnog povoda i plana kupila par dana ranije. Mislim da me u tom trenutku sam vrag piknuo onim svojim vilama i pogurnuo prema njima.

Pa da, ljutkasta papričica uz paštu i skutu, zašto ne. Uostalom, gotova sam za čas, što mi je zapravo bilo najvažnije. Odabrala sam jednu i narezala je na brzinu. Srećom, dovoljno inteligentna da izbacim koštice. Poučena prijašnjim iskustvom s feferonima, skoncentrirano sam pazila i na to da mi nipošto ne završi u oku. U tim me trenucima vjerojatno anđeo mazio po glavi. Ipak, ništa me nije spriječilo da malo, samo malo, na stotinku sekunde, poližem, ma jedva naslonim jezik na jedan

minijaturni komad tog crvenog zla.

Samo nek’ se zna, zbilja volim ljuto. Uživam u tom nekom uzbuđenju koje izaziva ljuta hrana, volim kad mi usta bride, zapravo, jako me zabavlja. Ali ovo je demonski. Kakva Uganda, ovo uzgajaju u devetom krugu pakla. U skladu s tim, vrag mi i dalje nije dao mira. Ne, nisam odustala, smuljala sam tu paštu do kraja s najozbiljnijom namjerom da je pojedem. I siroti, Onaj moj, taman je natrčao, također mrtav-gladan, kad sam bila gotova. Umjesto da nadamnom izvrši egzorcizam, priključio mi se.

Sjeli smo i jeli. Pa vikali, zvali upomoć, gledali se izbečenih očiju. Kakav emotivni ringišpil, od napadaja panike do potpune euforije kada shvatiš da si ipak preživio. “Ali to je zdravo, to je sigurno jako zdravo”, pokušavala sam se opravdati (pred Bogom, valjda). I okej, jasno da mi spali jezik, jednjak i želudac, ali potpuno me fasciniralo što me drugi dan pekao palac ruke kojom sam pridržavala habanerušu dok sam je rezala. I pekao me narednih 24 sata. Milijardu puta sam ga oprala i nije pomoglo, dakle, spalila sam si otisak.

Očito prekasno, izguglala sam habanero i doznala da je to jedna od najljućih papričica na svijetu. Uputstvo “koristite rukavice dok baratate s njom” sasvim je uobičajeno. Našla sam čak i podatak da se paprike tog ranga u nekim zemljama ne prodaju mlađima od 18 godina. To mi se ipak čini radikalno, ali nekakav “manual” uz njih bi dobro došao i starijima.

Na kraju, umjesto da odem na ispovijed, odlučila sam habanero iskoristiti na način da bude jestiv. Pronašla sam na netu recept za “Chili from hell” i umrla istodobno od smijeha i straha zbog činjenice da u taj chili idu čak dvije paprike. Nisam se dala navući, stavila sam samo jednu. Ovog puta u kirurškim rukavicama i na znatno veću količinu ostalih namirnica. Mogu samo reći, ako se niste rodili ispod stabljike habanera i cuclali ih umjesto dude, u recept ispod teksta stavite maksimalno pola jedne paprike. Ili frtalj. Vjerojatno će vam i to biti previše.

Chili from hell

• 450 g mljevene junetine

• 400 g crvenog graha

• 250 g sjeckane rajčice (konzerva)

• maslinovo ulje

• 1 paprika (normalna, crvena)

• 1 habanero papričica

• 2 češnja češnjaka

• glavica luka

• malo crnog papra

• malo kumina

Na žlici maslinova ulja popržite meso, dok ne posmeđi. Umiješajte nasjeckani luk, češnjak, normalnu i nenormalnu papriku. Popaprite i posipajte kuminom u prahu pa sve dobro promiješajte. Dodajte grah i paradajz, posolite i zalijte šalicom vode. Pustite da se krčka pola sata, povremeno promiješajte.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
16. studeni 2024 15:52