Godinama sam se, povremeno možda čak i preterano, divio Dragoljubu Mićunoviću.
Taj, danas već osamdesetdvogodišnji političar nesvakidašnje fizičke i intelektualne vitalnosti, doajen srpske opozicione scene, jedan je od trinaest intelektualaca koji su 1989. godine u Beogradu osnovali Demokratsku stranku - prvu opozicionu političku partiju u tada još uvek jednopartijskoj i barem načelno samoupravno-socijalističkoj republici Srbiji.
Svašta je, uostalom, a ne samo taj za našu tekuću istoriju izuzetno važan podatak, stalo u dugu i dramatičnu biografiju tog po mnogo čemu neobičnog čoveka.
Rođen 1930. u selu Merdare i odrastao u Skoplju, Mićunović je kao jedva punoletan mladić, u doba Informbiroa, prvi put lišen slobode. Proveo je dvadeset meseci na Golom otoku, ali stiče se utisak da o tome iz nekog razloga nerado govori.
Godinama poslije, 1968., bio je, kao profesor na katedri za filozofiju Beogradskog univerziteta, jedan od organizatora studentskih demonstracija. Slobode su ga, prirodno, lišili i tada. I ponovo isleđivali, gotovo pune dve decenije po onom mladalačkom, golootočkom iskustvu.
Sedamdeset pete godine, opet, u okviru velike čistke Beogradskog univerziteta od takozvanih anarholiberala, proglašen je, u skladu s logikom, tehnologijom i terminologijom doba - “politički nepodobnim”. Javno etiketiran i ponižavan, otpušten je s radnog mesta zajedno s još sedmero istaknutih univerzitetskih profesora, poput filozofa Mihajla Markovića, istoričarke Zagorke Golubović ili sociologa i publiciste Nebojše Popova.
Nakon nekoliko godina emigracije koje je proveo u Nemačkoj, Mićunović se vratio u SFRJ po smrti Josipa Broza Tita. Tokom nestalnih i sve mračnijih osamdesetih bio je angažovan u tadašnjem čuvenom Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja koji je takođe okupljao prilično šaroliko društvo istaknutih “intelektualaca-disidenata”, kako one nacionalističke, tako i one raznoraznih drugih provenijencija, od Dobrice pa nadole i račvajući se u svim zamislivim pravcima koji će u godinama koje su tad tek stajale pred nama odrediti praktično čitav dijapazon i sve bizarne tokove budućeg srpskog društvenog i političkog pluralizma.
Kad smo već kod toga, uostalom, valja primetiti da ni mitska Trinaestorica koja su mitske osamdeset devete u mitskom Beogradu osnovala mitsku Demokratsku stranku, povezujući je s nekadašnjom, predratnom partijom istog imena, nisu bili bog-zna-kako kompaktna celina, naprotiv.
Činjenica je da je nacionalizam tada, kao i danas, uostalom, bio glavno jelo na dnevnom meniju i da se od njega, baš kao i danas, nije moglo veoma daleko pobeći. Hoću da kažem: jeste, bio je tu, među potpisnicima, budući potencijalni, premda u samom startu zauvek onemogućeni reformator Srbije, Zoran Đinđić, ali je bogami bio i okoreli šovinista i vlasnik članske karte br. 0001 kluba obožavatelja Radovana Karadžića - Kosta Čavoški. Bio je tu genijalni Borislav Pekić, ali je bio i onaj, kako se zvaše, Gojko Đogo. Boris Tadić, današnji predsednik stranke, nije, ali zato jeste njegov otac, čuveni filozof i još čuveniji etno-nacionalista, Ljubomir Tadić.
Ipak, istina je da svo to praktično nepomirljivo unutarnje šarenilo tadašnjih demokrata mi, u svoj svojoj ranoj političkoj naivnosti i apsolutnom nedostatku bilo kakva iskustva, odgajani kao klasični politički idioti, naprosto nismo bili u stanju da procenimo na pravi način.* Ono nam se u svojoj pravoj (i - može se reći - zastrašujućoj) svetlosti ukazalo tek u retrospektivi, baš kao i toliko toga drugoga.
Uvek i jedino u retrospektivi, kad je za bilo kakve ispravke već ionako kasno.
A opet, istina je da bi i mudrijima od nas Demokratska stranka takođe delovala najprihvatljivije u čitavom onom rašrafljenom galimatijasu tadašnje razbarušene srpske političke opozicije. Bila je, uostalom, jedina značajna politička partija na političkom nebu Srbije koja u svom nazivu nije isticala nacionalni predznak a nama je bio neophodan makar kakav oslonac zdravog razuma u krajnje sumornoj i sve luđoj realnosti kraja osamdesetih i početka devedesetih. Bilo je to doba obeleženo agresivnom i rapidnom primitivizacijom čitavog javnog prostora pod tvrdom palicom Miloševićeve politike “mobilizovanja masa”, tj. uspostave jedne krajnje nepedantne tiranije koja je prethodila ratovima, razaranju zemlje, politici etničkog čišćenja te prvim i jedinim genocidom u Evropi nakon II. svetskog rata.
U tako zagušljivoj atmosferi, u gadnom okruženju svih onih miliona Miloševićevih die-hard fanova (“64% woolmark” - glasio je grafit na jednom beogradskom zidu nakon prvih predsedničkih izbora u postkomunističkoj Srbiji na kojima je Milošević osvojio čitavih, dakle, šezdeset četiri posto glasova), kao i raznoraznih šešelja, jovića, draškovića i what not, o arkanima, kapetanima draganima, generalima mladićima i drugim škorpionima da i ne govorimo, Demokratska stranka i njen poprilično decentni i staloženi lider Dragoljub Mićunović delovali su nam milion godina napredniji od svih ostalih aktera tadašnje političke scene u Srbiji. Čak smo ih smatrali oličenjem naših, svakako ničim opravdanih, mokrih snova o pravednom i civilizovanom, evropskom društvu, koje probleme ne stvara već ih rešava, koje brine o svojim građanima i dobro poznaje njihove prave interese.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....