VIŠE OD 60 GODINA VEDRI I OBLAČI U SRBIJI

DOBRICA ĆOSIĆ O 'STANJU SRPSKOG NARODA' Poruka vječnog, besmrtnog i morbidnog oca nacije

Više od šezdeset godina on vedri i oblači srpskim javnim mnijenjem. Iako ima 92 godine, iako se obratio nepoznatoj i fantomskoj studentskoj organizaciji njegov je govor pokrenuo lavinu reakcija

Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti.”

Baš tako i nikako drugačije glasi prva rečenica obraćanja pisca Dobrice Ćosića studentima koji su napustili Srbiju da bi se školovali u inostranstvu. Ovo piščevo najnovije iskušavanje u omiljenoj visokoumnoj disciplini zvanoj “Imenovanje opštih, društvenih i nacionalnih ciljeva kojima valja težiti”, ujedno i eksperiment iz paranoidne futurologije, pročitano je nedavno na nekakvoj zimskoj skupštini Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI), održanoj u Rektoratu Univerziteta u Beogradu. Istoga dana (četvrtak, 27. 12. 2012.) taj najnoviji literarno-politički uradak takozvanog, samozvanog ili već od strane tajnih-izvora-moći-i-uticaja jednom davno prozvanog Oca nacije objavljen je i u njemu dosledno odanim Večernjim novostima izazivajući pregršt reakcija i pravu malu buru u uvek oko nečega uznemirenim vodama srpskog javnog mnenja kao i medijske scene koja ga servisira i profiliše.

Konfuzne tlapnje

Zašto bi, zaista, obraćanje jednog jako vremešnog (92 g.), ma koliko za svoje godine vitalnog i u ovom tradicionalno gerontofilskom društvu uticajnog starca jednoj mahom nepoznatoj i najverovatnije fantomskoj studentskoj organizaciji baš toliko odjeknulo u javnosti? Možda zato što rečeni Ćosić uspešno vedri i oblači ovdašnjim javnim mnenjem čitavih šezdeset i kusur godina? Ili zato što smo u prošlosti videli čitav niz sličnih “organizacija”, neretko upravo - studentskih, koje su vešto i privremeno vršile funkciju katalizatora političkih strujanja? Ili, na koncu, zato što ima nečeg golicavo neprirodnog i srceparajuće perverznog u toj neočekivanoj prisnosti pripadnika možda godinama udaljenih ali zato brigom za sudbinu Srbije i srpskog naroda ujedinjenih generacija?

Bilo kako bilo, Ćosić je u ovom tekstu, obraćajući se studentskoj omladini u svom očigledno nepokolebljivom uverenju da, eto, baš on ima nešto jako važno da im prenese, još jednom isporučio svoje konfuzne tlapnje o... hm kako ono beše... ah da “stanju srpskog naroda danas i viziji njegove budućnosti”.

Pa, naravno, ko bi, zaista, ako ne - on?

U Srbiji se, ili barem u jednom značajnom delu njene javnosti, nekako prirodno i lako podrazumeva da upravo Ćosić raspolaže kako takvim “istinama” tako i odgovarajućim “vizijama”. Naravno da i on sam - što se lepo vidi već u prvoj, navedenoj rečenici teksta - u tu svoju praktično natprirodnu moć baš nimalo ne sumnja. Na svoj neodoljivo sumorni način naglašava da kao “skeptik i borbeni pesimist... patriotskog etosa... oseća intelektualnu i moralnu odgovornost za sudbinu Srbije i njenog mladog naroda” te poslovično nemušto dodaje: “pa se odavno mučim za razumnu nadu u vašu spokojnu budućnost”.

Šta god to da značilo.

Sve u svemu, od teksta ili već “obraćanja” ni po jada, da budemo najiskreniji. Ćosić na par stranica uglavnom vrti i luftira svoje širokoj javnosti već odavno poznate teze i ne pomera se daleko od njih. Njegova je naracija turobna i tamna baš kao i sama srpska stvarnost. On sebe iz te stvarnosti, uostalom, ne izuzima. Živeo je, kaže, dugo u “iluzijama i zabludama”, za njim je “duga senka, a pred tom senkom nisu vedri horizonti”, a pominje, očekivano, “tešku sadašnjicu”, “neizvesnu budućnost” i “burnu i bogatu prošlost”.

Sistem druge Jugoslavije (u čijoj je izgradnji aktivno učestvovao) opušteno naziva “poretkom neslobode, laži i hipokrizije” koji je za trajanja vrhovnog vladara opstajao “životno neodrživom ideologijom” a bio rušen “legalnim, duboko ukorenjenim nacionalističkim ideologijama”. On, uostalom, nimalo ne krije da osnovnim činiocima “srpskog nazadovanja i poraza u 20. veku” vidi “ideologije jugoslovenstva i boljševičko-staljinističkog socijalizma”.

Pad u ponor

Ratove devedesetih mudrac i vizionar ni ne spominje, pa jednako tako ni svoj skromni doprinos njima u nekadašnjoj ulozi predsednika takozvane Savezne Republike Jugoslavije 1992.-1993. Ali, budimo realni, zašto bi, uostalom, mlade umne glave koje samo žele njegove “istine” i “vizije” Ćosić uopšte zamarao takvim nebitnim detaljima iz (ne)slavne prošlosti? Kad umesto toga može sasvim lepo da slika svoju somnambulnu sliku sveobuhvatnim zamasima i paušalnim, ovlašnim tvrdnjama.

Pad Miloševića, i njegova - kako ga pisac s gotovo nadljudskom odvažnošću naziva - “autarhičnog supružničkog režima” u čuvenom petooktobarskom prevratu koji je “izveden narodnim gnevom i sa snažnom podrškom stranih obaveštajnih službi” doveo je, po Ćosiću, do “značajnih sloboda u javnom govoru, štampi i televiziji”. Ujedno, međutim, on je stvorio i polje “sloboda za nepoštenje, korupciju, pljačku društvene i državne imovine” - sve, dakle, ono što u Srbiji do te tragične 2000. godine nikada nije postojalo. Pa je, kaže, “kriminizovan kapitalizam” (sic!) a dobili smo i “partokratsku, partijsko-klansku državu s mastodontskom administracijom i političkom birokratijom koja ima feudalna prava na vlast”.

Članak u cijelosti pročitajte u tiskanom izdanju Magazina Jutarnjeg lista

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?
Linker
14. studeni 2024 16:45