Statistike su nesmiljene: ženke crne boje najmanje se udomljavaju. Upravo one su oni nevidljivi psi, koji najviše vremena provedu u azilu, a mnoge tamo provedu i čitav život. Činilo se će Milica, štićenica osječkog azila, doživjeti baš tu sudbinu. U Nemetin je stigla kao štene i tamo je ostala narednih 11 godina. Došla je u kategoriju neudomljivih i zaposlenici azila su to, iako im je bilo žao što ona nikad neće biti nečija, prihvatili. Dali su sve od sebe da joj u jedinom domu kojeg je ikad upoznala, onom azilskom, bude dobro.
A onda se, potpuno neočekivano, dogodio obrat. Jedna Ivanka je Milicu odvela kod sebe doma, na privremeni smještaj, da se navikne na život u kući. A onda joj je jedna Nevenka pronašla udomitelje, pa se Milica nije ni vraćala u azil. Jednostavno je, konačno, preselila u svoj dom. Posve, totalno i apsolutno njen.
- Iskreno, mi smo jedanaest godina čekali da se ovo dogodi. Ne samo mi - i Milica je sve te godine čekala da se probudi u toplom, na mekanom, da joj zamiriše doručak, da ima svoj dom i svoje ljude... Ne treba ni govoriti koliko smo sretni i ganuti, jer je ona konačno dobila svoju obitelj, koju je toliko dugo čekala. Voljeli bismo da svaki naš pas ima ovakav dom i da nas što prije zaboravi - kažu iz azila.
