Zdravko Tomac: Tražio sam crvenu nit, a pronašao Boga

ZA­GREB - Zdrav­ko To­mac po­kaj­nik i otpa­dnik. Ne­ka­dašnji ko­mu­ni­sti­čki čel­nik, je­dan od pr­va­ka SDP-a, član ra­tne Vla­de na­ci­o­nal­nog je­din­stva, SDP-ov pred­sje­dni­čki pro­tu­kan­di­dat Fra­nji Tu­đma­nu, po­no­vno je izne­na­dio hr­vat­sku ja­vnost - svo­jom naj­no­vi­jom knji­gom “Obra­će­nje - od ko­mu­ni­sta do vjer­ni­ka”.



U knji­zi se To­mac obra­ču­na­va sa sa­mim so­bom, svo­jom ko­mu­ni­sti­čkom i ate­i­sti­čkom prošlošću, pri­hva­ća gri­je­he prošlo­sti. Knji­ga je ja­vna ispo­vi­jest. Na po­če­tku ra­zgo­vo­ra u ugo­dnim pro­sto­ri­ma Fo­ru­ma Hr­vat­ske slo­ge na uglu Praške uli­ce Zdrav­ko To­mac odgo­va­ra je li “Obra­će­nje” po­kaj­ni­čka knji­ga, bi­blij­ski go­vo­re­ći, po­vra­tak si­na ra­zme­tno­ga ko­ji je pod sta­re da­ne pro­gle­dao ili je on kao sv. Pa­vao.

- Ovo je na pr­vi po­gled knji­ga o mom ži­vo­tu. Ko­ri­stio sam svo­ja isku­stva, svo­je dvoj­be, lu­ta­nja da bih au­ten­ti­čno svje­do­čio i pro­go­vo­rio o ne­kim ve­li­kim te­ma­ma. To ni­je knji­ga o me­ni, nego o vje­ri i ne­vje­ri, ko­mu­ni­zmu i an­ti­ko­mu­ni­zmu, o ve­li­kim i vje­čnim pi­ta­nji­ma ko­ja mu­če čo­vje­ka od pam­ti­vije­ka. No, knji­ga je pi­sa­na iz du­bo­kog uvje­re­nja, da čo­vjek kad spo­zna sa­mog se­be mo­že spo­zna­ti dru­ge lju­de, društvo, pa i Bo­ga. Knji­ga je iskre­no i du­bo­ko po­ni­ra­nje u mo­je di­le­me i ži­vot.



No, vi ste spo­zna­li Bo­ga i po­sta­li an­ti­ko­mu­nist 20 go­di­na na­kon rušenja Ber­lin­skog zi­da.



- Ia­ko sam ne­ke od stva­ri ko­je izno­sim u knji­zi spo­znao vrlo da­vno, odlu­čio sam da ću progovoriti tek ka­da odem u po­li­ti­čku mi­ro­vi­nu, ka­ko mi ne­tko ne bi pri­go­vo­rio da sve ovo ra­dim zbog po­li­ti­čkih po­e­na. Me­ni to više ne tre­ba. Uži­vam ve­li­ku po­pu­lar­nost me­đu lju­di­ma i to na­pro­sto ne že­lim zlo­ra­bi­ti u po­li­ti­čke svr­he. Po­li­ti­čke fun­kci­je me više ne za­ni­ma­ju. Ovo je iskre­na ispo­vi­jed ko­ju sam že­lio po­dje­li­ti s ja­vnošću. Pri­hva­ćam da me mno­gi ne­će shva­ti­ti.



Slu­ži­li ste ko­mu­ni­zmu ci­je­li svoj ži­vot, do nje­go­ve pro­pa­sti.



-  Je­sam slu­žio sam mu. To po­kušavam obja­sni­ti u knjizi. Vr­lo sam kri­ti­čan pre­ma se­bi. Ko­mu­ni­sti že­le stvo­ri­ti raj na ze­mlji, a za taj za­vje­tni cilj sva su sred­stva, pa i ona naj­go­ra i naj­bru­tal­ni­ja, do­pušte­na. Ko­mu­ni­zam je mo­žda imao do­bru ide­ju i imao je i svo­jih do­brih stra­na, ali to ne mo­že opra­vda­ti zlo­či­na­čki mo­del vla­da­nja.



Kad ste spo­zna­li da je ko­mu­ni­zam zlo­čin i je­su li za vas ko­mu­ni­zam i fašizam isti?



- Ne, oni ni­su isti, ma­da su oba re­ži­ma zlo­či­na­čka! Fašizam je ra­si­zam, a ko­mu­ni­zam je di­kta­tu­ra ko­ja pu­tem zla že­li do­ći do do­bra. Sva­ki su­stav i ide­o­lo­gi­ja ko­ja se ba­zi­raju na di­kta­tu­ri, na to­me da se lju­di­ma kre­i­ra i odre­đu­je na­čin ra­zmišlja­nja, ko­ji uki­da oso­bnost, tra­di­ci­ju, vje­ru, na­ci­o­nal­nost, ko­ja se slu­ži re­pre­si­jom i li­kvi­da­ci­ja­ma ne­po­ću­dnih, zlo­či­na­čki su.

  

Nakon sječe glava u Hrvatskom proljeću, Tomca spašava Edvard Kardelj tako što ga smješta u kabinet Jakova Blaževića. Kao Blaževićev savjetnik piše knjigu njegovih memoara “Tražio sam crvenu nit” za koju Tomac danas tvrdi da je bila nacionalna te da je nakon nje maknut od Blaževića.



S Račanom počinje intenzivno surađivati krajem osamdesetih na reformi Saveza komunista Hrvatske. Ostaju zajedno do 2005., kada Tomac napušta SDP. Danas Tomac zamjera novom predsjedniku SDP-a Zoranu Milanoviću da provodi nepotrebnu “deračanizaciju” stranke.

 

1972. Savjetnik Jakova Blaževića	1989. Drugo vi Ivica Račan i Zdravko Tomac

Ka­je­te se zbog pri­pa­dno­sti ko­mu­ni­sti­ma?



-  Tek na­kon fa­kul­te­ta po­stao sam član Par­ti­je, a na­kon slo­ma Ran­ko­vi­ća ušao sam u po­li­ti­ku. Ta­da sam po­mi­slo da se stva­ri mo­gu pro­mi­je­ni­ti. U je­dnom ra­zdo­blju svog ži­vo­ta vje­ro­vao sam u sa­mo­u­pra­vlja­nje, u mo­gu­ćnost de­mo­krat­skog so­ci­ja­li­zma, ka­ko se go­vo­ri­lo u “so­ci­ja­li­zam s ljud­skim li­kom”. Že­lio sam ko­mu­ni­zam ko­ji ni­je zlo­či­na­čka ide­ja i zlo­či­na­čka pra­ksa.



Bi­li ste te­o­re­ti­čar sa­mo­u­pra­vnog so­ci­ja­li­zma.



- Ta­ko je. Na­i­me, slu­čaj­no sam upo­znao Edvar­da Kar­de­lja i on me oduševio. Bio sam za­lju­bljen u nje­ga. Zbog Ka­rde­lja sam pri­hva­tio sa­mo­u­pra­vlja­nje. U to­me sam vi­dio mo­gu­ćnost de­mo­kra­ti­za­ci­je društva. Že­lio sam po­mo­ći svom na­ro­du. Sma­trao sam da je sa­mo­u­pra­vlja­nje ve­li­ka šan­sa. I za­to sam se an­ga­ži­rao. Sto­ga sam 1971. ra­dio, pr­vo na usta­vnim aman­dma­ni­ma, a za­tim od 1972. do 1974. go­di­ne i na izra­di usta­va ko­ji je po­lo­žio te­me­lje hr­vat­ske sa­mo­stal­no­sti. Vje­ro­vao sam da kroz kon­fe­de­ral­nu Ju­go­sla­vi­ju Hr­va­ti mo­gu ri­ješiti svo­je na­ci­o­nal­no pi­ta­nje. Od ula­ska u Par­ti­ju do tre­nu­tka izba­ci­va­nja sre­di­nom 70-ih go­di­na po­sve­tio sam se dva­ma ci­lje­vi­ma - sa­mo­u­pra­vlja­nju i na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju, odno­sno bor­bi za na­ci­o­nal­nu slo­bo­du hr­vat­skog na­ro­da i dr­ža­vu. Sma­trao sam da iznu­tra mo­gu dje­lo­va­ti na tran­sfor­ma­ci­ji SK u so­ci­jal­de­mo­krat­sku stran­ku, da se mo­že­mo ri­ješiti tvr­dih ko­mu­ni­sta. Dru­ga stvar ko­ja me po­ni­je­la bilo je po­znan­stvo sa šved­skim pre­mi­je­rom Ola­fom Pal­me­om, na­kon če­ga uvi­đam da se mo­že bi­ti lje­vi­čar a da se ne bu­de ko­mu­nist, da ne tre­baju je­dno­par­tij­ski su­stav i re­pre­si­ja. Vje­ro­vao sam da či­nim do­bro.



To zna­či da sa­da uvi­đa­te da ste bi­li u kri­vu?



- Ne, ni­ka­ko. Do­bro sam na­pra­vio. Dru­go, vje­ro­vao sam da se kroz unu­tra­nju bor­bu u SK mo­že ri­ješiti hr­vat­sko na­ci­o­nal­no pi­ta­nje. Bio sam ko­mu­nist, ali uvi­jek hr­vat­ski, a ni­ka­da ju­go­sla­ven­ski. Bo­rio sam se, da­kle, za ta dva ci­lja, da bih 1971. go­di­ne stra­dao.



Jeste li baš na­stra­da­li? Pa na­sta­vljate ra­di­ti na usta­vu 1974. go­di­ne?



- Do­pu­sti­te da na­sta­vim. S je­dne stra­ne ste u pra­vu. Vje­ro­ja­tno bih nakon pada Proljeća bio osu­đen i obi­lje­žen kao hr­vat­ski na­ci­o­na­list da mi ta­da ni­su po­mo­gla dva čo­vje­ka - Edvard Kar­delj i Ja­kov Bla­že­vić, odno­sno Če­do Gr­bić ko­ji je na­go­vo­rio Bla­že­vi­ća da me zašti­ti. Kar­delj je oso­bno od Mil­ke Pla­ninc i Mi­lu­ti­na Bal­ti­ća tra­žio da me se ne di­ra. I ta­ko sam sklo­njen u za­vje­tri­nu - u ka­bi­net Ja­ko­va Bla­že­vi­ća.



Do­bro, ali sklo­nje­ni ste kod Bla­že­vi­ća ko­ji je, mo­žda pre­tje­ru­jem, ali ipak odi­o­zna fi­gu­ra hr­vat­skog ko­mu­niz­ma. Bi­li ste mu šef ka­bi­ne­ta u tre­nu­tku ka­da po­či­nju hapšenja, pro­ce­si, za­tvo­ri...



- Že­lim još jednom de­man­ti­ra­ti po­da­tak ko­ji se stal­no pro­vla­či - ni­sam bio šef ka­bi­ne­ta, ne­go sa­vje­tnik. S dru­ge stra­ne, Bla­že­vić ni­je po­mo­gao sa­mo me­ni, ne­go i mom pri­ja­te­lju Le­di­ću, sku­pi­ni vin­ko­va­čkih pro­lje­ća­ra i još nekima ko­ji su ta­da bi­li na le­du. Upo­znao sam ga do­bro i mo­gu re­ći da je on ipak dru­ga­či­ja oso­ba od one ka­ko ga per­ci­pi­ra ve­ći dio ovdašnje ja­vno­sti. No, svje­stan sam ka­ko va­ma zvu­či mo­je uto­čište kod Bla­že­vi­ća. Ni­sam že­lio da­ti ostav­ku ni istupiti iz Partije, što sam i do­go­vo­rio s Mi­kom Tri­pa­lom.



No, došli ste u ka­bi­net Ja­ko­va Bla­že­vi­ća u olo­vna vre­me­na.



- Da, ali ja pa­dam s Hr­vat­skim pro­lje­ćem, a Bla­že­vić mi pru­ža ru­ku, ko­ju pri­hva­ćam. To je moj gri­jeh. Ni­sam bio hra­bar po­put Mar­ka Ve­se­li­ce i Dra­že­na Bu­diše da ri­ski­ram za­tvor, nego sam po­stu­pio opor­tu­ni­sti­čki. Pri­zna­jem. To je taj moj, ka­ko je go­vo­rio Sti­pe Šu­var, do­mo­bran­ski men­ta­li­tet, što do­ne­kle pri­hva­ćam. Za­mje­rao mi je da pre­više idem u kom­pro­mi­se. I to je to­čno. No, isto ta­ko sam ra­ci­o­na­lan i tra­žio sam opti­mal­no r­ješenje. Pi­tao sam se što mi je ko­ri­sni­je. To je klju­čna te­ma knji­ge - ko­li­ki je moj gri­jeh. Ko­li­ko sam kriv za gri­je­he Kar­de­lja, Bla­že­vi­ća i Ra­ča­na. Sva­ki čo­vjek mo­že reći da je iz oso­bne ko­ri­sti, stra­ha, opor­tu­ni­zma slu­žio ne­ko­me ili ne­če­mu što ga sa­da či­ni grešni­kom. Za to sam se spre­man ja­vno po­ka­ja­ti i pri­hva­ti­ti dio kri­vnje. I ti lju­di su ima­li svo­je fa­ze i pro­m­je­ne. Ja sam sa svi­ma nji­ma su­ra­đi­vao u naj­bo­ljim nji­ho­vim fa­za­ma. Pi­ta­nje je je­sam li ja zbog nji­ho­vih prijašnjih gri­je­ha tre­bao pri­hva­ti­ti su­ra­dnju? Znao sam da je Kar­delj bio svje­do­bno tvr­di sta­lji­nist, Bla­že­vić na­kon ra­ta kao tu­ži­lac ne­mi­lo­sr­dno su­djelovao u mon­ti­ra­nim pro­ce­si­ma, pa i onome kardinalu Ste­pincu, a Ra­čan je na­kon 1971. bio pro­go­ni­telj, a ja pro­ga­nja­ni.

  

Kako se udaljavao od Račana, zbližavao se s Milanom Bandićem, kojemu je Tomac zapravo bio mentor. Tomac sam tvrdi da je često “spašavao” Bandića pred Račanom. Od Bandića je Tomac dobio prostorije u centru Zagreba u kojima danas djeluje kroz udrugu Forum hrvatske sloge.



Nakon izlaska iz SDP-a, Tomac se posvetio pisanju knjiga u kojima se obračunava s anacionalnom i projugoslavenskom ljevicom. Predzadnja knjiga zvala se “Moj obračun s KGB-om” (komunizmom, globalizacijom, bezboštvom). Nove prijatelje pronalazi među ljudim poput Miroslava Tuđmana.

2000. Bijeg od Račana, spas u Bandiću	2007. Kako se obračunao s ‘KGB-om’

Teško mi je uza sve uva­ža­va­nje pri­hva­ti­ti da ste bi­li pro­go­nje­ni u ka­bi­ne­tu Ja­ko­va Bla­že­vi­ća.



- Ra­zu­mi­jem vas, ali me­ni je bi­lo za­bra­nje­no ja­vno istu­pa­nje, izba­čen sam s fa­kul­te­ta, ka­mo me ka­sni­je, pra­kti­čki na ­i­le­ga­lan na­čin, vra­tio Dušan Bi­lan­džić. Pri­hva­tio sam po­nu­du Bla­že­vi­ća i Kar­de­lja da me se spa­si jer sam bio si­gu­ran da će do­ći bo­lja vre­me­na kada ću opet moći djelovati. Ci­je­li sam ži­vot pa­tio od hamle­tov­skog sin­dro­ma - bi­ti ili ne bi­ti! Ha­mlet je bio u stal­nim dvoj­ba­ma i ne­spo­so­ban za dje­lo­va­nje. Ta­kav sam i ja če­sto bio. Znao sam što tre­bam na­pra­vi­ti, ali ni­sam uvi­jek dje­lo­vao. I eto, tek sa­da pred kraj ži­vo­ta ri­ješio sam se te hamle­tov­ske di­le­me.



Na­pi­sa­li ste i knji­gu Ja­ko­va Bla­že­vi­ća ‘Tra­žio sam cr­ve­nu nit’.



- Da i vo­lio bih da je svi ko­ji mi je za­mje­ra­ju pro­či­ta­ju! Tu ne­ma ni­čega če­ga bih se sti­dio. Nje­ga su na­pa­da­li da mu je knji­ga pre­više ‘hr­vat­ska’, a to je moj utje­caj. Na­kon te knji­ge ma­knut sam od Bla­že­vi­ća upra­vo zbog na­pa­da da je po­tpao pod utje­caj ‘na­ci­o­na­li­sta Tom­ca’.  



Pro­la­zi­li ste kroz ide­o­lošku me­ta­mor­fo­zu.



- Je­sam. Ma­da sam imao ne­ke kon­stan­te. Za­dr­žao sam svo­ja sta­ja­lišta o na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju. I da­lje imam so­ci­jal­nu osje­tlji­vost i uvi­jek sam bio i bi­t ću na stra­ni ra­dni­ka, pro­tiv kru­pnog ka­pi­ta­la. Ne mo­ram ni je­dnu svo­ju knji­gu spa­li­ti. Bio sam uvi­jek so­ci­jal­de­mo­krat.



Tko vas je sa­da, na­kon ova­kvog obra­će­nja, pri­gr­lio - de­sni­ca?



- Ni­sam ovo ra­dio da me bi­lo tko pri­gr­lio. Ne vje­ru­jem da se svi­đam de­sni­ci. Ni­ka­da mi ni je­dna stra­na potpuno ni­je vje­ro­va­la. I lje­vi­ča­ri i de­sni­ča­ri su me su­mnji­či­li da sam ono dru­go! Pr­vi sam od lje­vi­ča­ra, još 2000., po­sje­tio Ble­i­burg, ma­da sa­da to ni­tko ne spo­mi­nje. I ni­sam otišao ta­mo po­put Ra­ča­na i Mi­la­no­vi­ća, ka­da ta­mo ni­ko­ga ni­je bi­lo, išao sam na ko­me­mo­ra­ci­ju. Bio sam izvi­ždan. Ni­sam se osje­ćao ugo­dno. Na­kon to­ga na­pa­li su me i cr­ve­ni i cr­ni. Bi­lo je to ve­li­ko i zna­čaj­no isku­stvo.



Mno­gi lju­di su do­ži­vlja­va­li tran­sfor­ma­ci­je, iz je­dne su kraj­no­sti odla­zi­li u dru­gu, re­ci­mo ta­li­jan­ski pi­sac Ma­la­par­te je od uvje­re­nog re­pu­bli­ka­nca po­stao po­bor­ni­k Mu­sol­li­ni­je­va fašizma, a pred kraj ži­vo­ta se oduševlja­vao Ma­om Ce­-tun­gom.



- Ar­thur Ko­e­stler, uvje­re­ni sta­lji­nist, na­pi­sao je naj­bo­lju knji­gu o zlo­či­na­čkoj sušti­ni tog re­ži­ma - ‘Po­mra­če­nje u po­dne’. On je rekao, a to me je po­ta­knulo da na­pišem knji­gu: ‘Sa­mo bivši ko­mu­ni­sti se mo­gu obra­ču­na­ti s ko­mu­ni­zmom, jer oni zna­ju o če­mu se tu ra­di’.



Ili ka­ko je re­kao Le­njin: ‘Gla­ve nas mo­gu do­ći sa­mo man­gu­pi u vla­sti­tim re­do­vi­ma’.



- Sad se vi šali­te, ali či­nje­ni­ca je da je ko­mu­ni­zam po­bio de­se­tke mi­li­ju­na lju­di, a i da­nas mno­gi ko­mu­ni­sti tvr­de da ni ta užasna broj­ka ne mo­že za­sje­ni­ti ve­li­či­nu ko­mu­ni­sti­čke ide­je. Uža­sno mi je da i u Hr­vat­skoj po­sto­je vr­lo uče­ni lju­di, pa i na vla­sti, ko­ji tvr­de da je ko­mu­ni­zam kao ide­ja do­bar, da jest či­nio zlo­či­ne, ali da su te žr­tve samo ko­la­te­ral­ne. Opra­vda­va­ju ko­mu­ni­sti­čke zlo­či­ne, to je strašno. I for­si­ra se Ti­to kao po­zi­ti­vna po­vi­je­sna li­čnost. Ne­o­pro­sti­vo je da je Mi­la­no­vi­ću Ti­to zna­čaj­ni­ji od Tu­đma­na.      



Zna­či li ova knji­ga da ste spo­zna­li sa­mog se­be?



- Da. Pri­za­no sam svo­je po­greške i lu­ta­nja, ali te­žio sam bo­ljem svi­je­tu. Išao sam če­sto za po­grešnim zvi­je­zda­ma vo­di­lja­ma. Že­lio sam ovo na­pi­sati jer je to je­dno­sta­vno izašlo sa­mo iz me­ne. Htio sam i po­ka­za­ti da ni­su do­bri Hr­va­ti sa­mo de­sni­ča­ri, a lje­vi­ča­ri loši. Kao hr­vat­ski lje­vi­čar bo­rio sam se za hr­vat­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se.





Po­no­vno se vraćate u po­li­ti­ku kra­jem 80-ih.



- Na­kon po­ja­ve Mi­loševi­ća vraćam se u po­li­ti­ku, i to na na­go­vor Mi­la­na Ku­ča­na i Ci­ri­la Ri­bi­či­ča. Ja sam 1989. godine imao izbor - Tu­đman me zvao za pot­pred­sje­dni­ka HDZ-a, ali mo­ja pro­cje­na bi­la je da se ništa ne mo­že uči­ni­ti na de­mo­kra­ti­za­ci­ji Hr­vat­ske i su­pro­tsta­vlja­nju Mi­loševi­ću bez tran­sfor­ma­ci­je SKH. Ra­zgo­va­rao sam če­tiri da­na s Tu­đma­nom i za­klju­čili smo da, ako na 11. kon­gre­su SKH u CK ne uđu ‘hr­vat­ski lje­vi­ča­ri’, on­da se Mi­lošević ne­će mo­ći za­u­sta­vi­ti. Za­to do­no­sim odlu­ku i pristajem da uz Ra­ča­na, s ko­jim se do tada ni­sam sla­gao, re­for­mi­ra­mo SK u So­ci­jal­de­mo­kra­te.



Zna­či, žr­tvo­­va­li ste se ostankom u Par­ti­ji?



- Ne, ni­sam se žr­tvo­vao. Bi­la je to mo­ja ob­ve­za, da izna­đem na­či­na ka­ko da po­mo­gnem de­mo­kra­ti­za­ci­ji Hr­vat­ske ka­da se uka­za­la šan­sa. Vi­dio sam da se do­ga­đa­ju ve­li­ke stva­ri i da se one ne mo­gu ostva­ri­ti bez su­dje­lo­va­nja na­ci­o­nal­no i de­mo­krat­ski os­viješte­ne hr­vat­ske lje­vi­ce. No, bi­lo mi je ja­sno da ću ostan­kom u SKH na­vu­ći na se­be gro­mo­ve - za HDZ sam bio ‘ko­mu­nja­ra’, a za mno­ge lje­vi­ča­re ‘cr­ve­ni ustaša’.



Pod sta­re da­ne ste se obra­ti­li i Bo­gu te po­sta­li vjer­nik.



- Ne­moj­te bi­ti ta­kvi. Ni­sam ‘pod sta­re da­ne’ jer sam Bo­ga spo­za­nao već po­če­tkom 90-ih.



Do­bro, ali ipak su to zre­le go­di­ne.



- Do­bro, jest zre­la dob, ali ne pre­zre­la. Pro­ces je, na­ra­vno, bio dug. Već 90-ih sam se vra­tio vje­ri. No, ta­da, po­če­tkom 90-ih, ni­sam že­lio to go­vo­ri­ti jer bi ta­da, ka­da su mno­gi po­hr­li­li u cr­kve, bi­lo de­pla­si­ra­no. Šu­tio sam o to­me. Ni­sam že­lio bi­ti ‘no­vo­kom­po­ni­ra­ni’ vjer­nik po­put mno­gih  ko­ji su to ra­di­li radi po­li­ti­čkog pro­fi­ta.



Na to je utje­ca­lo i vaše isku­stvo kli­ni­čke smr­ti?



- Da, na­kon pro­me­tne ne­sre­će u 16. go­di­ni. I ta­da sam vi­dio pa­tnju, raj, mi­sti­čno svje­tlo. No, du­go to ni­sam že­lio pri­hva­ti­ti, ali to me je pro­ga­nja­lo i mu­či­lo. Sve višesam na to mi­slio.

Za HDZ sa m bio komunjara, a za SDP crveni ustaša

Vlado Vurušić