Kad se 2006. godine Paolo Nutini pojavio s debi albumom “These Streets”, moram priznati da mi je taj, tad dvadesetogodišnji škotski kantautor talijanskog porijekla spadao u kategoriju “niti smrdi, niti miriši”. Legla mi je njegova “rašpa” koju je znao sjajno uporabiti u rock‘n‘soul ljubavnim pjesmama, a pozvali su ga i Stonesi da nastupi s njima. Ipak, za moj ukus, igrao je previše ziheraški, a premalo izazovno. Zvučao je ugodno poput kantautora koje je tad slušala publika iz Starbucksovih caffe barova, ali mu je falilo dubine, oštrine, gorljivosti i egzistencijalizma.
Na narednom albumu “Sunny Side Up” (2009) zgodno je držao ekvidistancu između Micka Hucknalla, Damiena Ricea i Paula...