- Šta gledaš – pitaju me kolege zagledana kroz prozor redakcije ispod kojeg od jutra teku potočići omladinaca iz ciloga svita.
- Evo gledan šta nosu ova dica, pa se mislin šta ću obuć za Ultru.
Ovoga me sitija nekidan na moru prijatelj Vele, vrhunski trener, pričon kako je iša na jednu Ultru, ali nije se puno mislija: ‘Obuka san ‘polo‘ maju i plave gaće, a priko prsa dijagonalno obisija boršicu sa stvarima – po našemu običaju. Oko mene je bija krug od pet metri jer su svi mislili da san policajac!‘
Bija san prve četiri Ultre i tada se sve zna, i kako se obuć i kako se ponašat, di ću uć i šta triba govorit. Prošlo je puno vrimena i više ne znan ništa. Ultra mi je draga ka i prve godine, drugačiji je to svit od ovih naših pišadura po gradu jer ne ovise o našoj niskostrasnoj ponudi, ali opet, sve se prominilo. Iman ja zato moje kolegice, ova ih je tema odma zainteresirala, piše Slobodna Dalmacija.
Šta bi obuka?
- Ma obuci mrižastu maju na špaline, zaliži kosu i piči.
- Možeš šlape i bile bičve to ti je sad zadnji hit.
- Samo nemoj bile patike!
- Zašto ne?
- Jer će se odma znat da si domaći.
- Ponesi šta za izist, ko zna kad ćeš izać...
- Najbolje da pohan kokoš, pa u dvi fete kruva i dvi pome.
- E i zastavu oko vrata.
- Ma to se više ne nosi.
Najbolje bi bilo da kolega Saša Burić i ja krenemo bez majica, s našin mišinicama bili bi najoriginalniji, uklopili bi se ka tunji u jatu srdela. Ovi bez maja su najpametniji, nemaju briga, a i ne pate vrućinu.
Pridvečer. Putem od ‘Slobodne‘ do parka mladeži, onih dvistotinjak metara već su debele kolone. Koliko je to jedan fin svit govori i ovaj prizor: cila traka velike Ulice Hrvatske mornarice uz festivalsku stranu je zatvorena, a oni se svi tiskaju na trotoaru. Padaju jedni priko drugih, al niko da stupi na kolnik. Normalno, ja po cesti, sam. Jedan stariji čovik u kariranu košulju stiska se u grmlje, šapće:
- Karte?
- Imate ili bi kupili?
- Ništa – odgovara kad je ubra da san domaći. Ko zna ko bi moga bit, misli on.
Evo nas među prvima, dopala nas je čast dočekat partijanere na ulazu i u ime grada in poželit welcome, bienvenue, vitejte, vellkomen. Njih deseci iljada iz 140 zemalja a Saša i ja sami.
On odma priskače slikat trojicu - a di neće, tetovirani od glave do pete, njima majica ne triba. To su Armin (34), Nicholas (34) i Rasmus (32) iz Danske.
- Sviđaju ti se tetovaže?
- Puno, evo kad san vas vidija baš mi je palo na pamet da se cili pituran. A sviđa li se vama u Splitu?
- Genijalno, samo Rasmus je prvi put mi smo već bili lani. I opet, i opet – govori jedan od tri, više ne znan koji, svi su isti onako izmrčeni.
Druga ekipa nosi zastavu, nekako je slabo poznajemo, ne znamo pogodit.
- Mozambik!
- Ajde! Dobro došli. A kako je vas vitar k nama nanija?
- Ali nismo svi sad otamo, samo Ywias sada živi u Mozambiku, Safe je u Lisabonu, a ja sam u Dubaiju – objašnjava nama Abdul. Malo in je skup život u Splitu kažu... A mislin se, šta bi bilo da živite ovde.
Sve moguće zastave
Sad stojimo uza zidić i biramo. Po zastavama. Evo Slovenske.
- Jesam, Slovenija, ali živim u Njemačkoj, drugi put smo na Ultri i ostat ćemo sva tri dana. Što očekujem? Sve! Zar ne - pita Suzana.
A uza zid s nama vreba i Flo, belgijska ovčarka, kujica zaštitarka. Na uzici je drži Helen i devetogodišnja Flo u nju zaljubljeno gleda.
- Može li se mazit?
- Da, kad ne radi.
- A kako zna kad radi?
- Sve ona zna. Ima komande.
- A smeta li joj buka?
- Nimalo, već je radila na Ultri. Ima iskustva.
Malo je prošlo sedam i čini se da ovi koji prvi nadiru su svi više-manje prvi put. Napeto im je, uzbuđeni su, jedva su čekali doć. Iskusni partijaneri još su na plaži, oni nadiru prid ponoć. Ni vipaša još nema.
Ne možemo izdržat a da malo ne procunjamo unutra. Gledamo cijene i pića.
- Jel skupo – pita nas jedan momak.
- Nekad je možda i bilo. Danas su ovo normalne cijene u Splitu.
Veliki red isprid make-up cornera, a to je prozirni šator za šminkanje. Priskačemo red, unutra četiri lipotice, ma one su kraljice Ultre. I to maškaraju besplatno. Free!
- Ima li šljoka i za nas?
- Naravno! Šljokice i neon su hit, mi radimo već četiri godine i pratimo trendove. Svake godine boje su sve vatrenije. Što šarenije to bolje – kaže nam Šejla iz splitskoga Šminkeraja.
Obilazimo malo ogromna poprišta koja će za par sati postat najrasplesaniji kvartovi Europe. Vatreno je već na Resistance stageu. Tamo je njemački DJ Tomo in der Mühlen i baš je dobar, šta se mene neznalice tiče. Poslin san dozna da mu je 62 godine, a majka mu je bila Omišanka i arhitektica Stanka Kovačić in der Mühlen, koja je u Hrvatskoj projektirala 80 zgrada. Odma san vidija da je moj čovik. Odnilo me. Vraćamo se.
Hrvati Bosanci iz Australije
- Mi smo ti Hrvati Bosanci, došli smo iz Australije, ja sam ti Zvonimir (18) iz Mostara, a ovo je Armin (22) iz Visokoga. Piramide? Jesi bio? Je! Živimo u Gold Coast kraj Brisbanea. I dva miseca smo po Hrvatskoj i Bosni, znaš kako je dobro – pohvalija se.
Još jedan nan je privuka pažnju. Zamota se irskon zastavom, a iznutra viri dres hrvatske reprezentacije. Ko je ispod? Pašalić! Kaže da je dres dobija u Splitu. Ide dalje, priša mu je. Saša je definitivno popularniji od mene, na Ultri nikoga ne triba nagovarat da se slika, kad te vide s aparaton samo mahneš rukom i vataju pozu. Zato se i maškaraju na sve moguće načine. A ako ćemo po istinu, više ni party-moda nije šta je bila. Ima svega.
Doli isprid glavnoga stagea udremo u Dioklecijana, Prisku i njihovu nabildanu pratnju. Koji su sad ovo?
- Radimo ovdje. Dioklecijan sam ja, Juraj iz Zagreba...
- Lipo, ni Dioklecijan više nije iz Splita.
- Ali svi ostali su iz Splita, Toni i Jure kao vojnici, a Tina je Priska...
- I bila sam na pet Ultri!
- Čestitam! Barem se malo zabavite, nemojte samo radit.
Moramo ić, pada noć i čeka nas smjena. Dugo će ovo trajat a još nije pravo počelo. Sad prema europskoj elektronskoj prijestolnici naviru bujice mladih. Mi ćemo ostat zabilježeni ka prvi koji su izašli. Partijaneri svih zemalja, rasplešite se!, piše Slobodna Dalmacija.
